Архива за новембар, 2016

Након анализе приповетке ,,Први пут с оцем на јутрење“ погледали смо представу ,,Не играј на Енглезе“ у Београдском драмском позоришту.

Ево како је ту везу видела Симона Вујовић, ученица I/3…

Живот представља највећи дар који смо добили као људи. Он је пун лепих и пријатних ствари, али такође пун многобројних замки. У те замке,нажалост, људи лако упадају, али после тешко излазе из њих. Коцка представља једну од њих.

Коцка уништава човечији живот, вуче га са собом у дубоку таму. У представи ,,Не играј на Енглезе“ и Лазаревићевој приповеци ,,Први пут с оцем на јутрење“ представљен је живот људи који посредно и непосредно пролазе кроз коцкарски живот. Ова представа и приповетка показују колико се нечији живот, због коцке, може из корена променити, а та промена утиче и на неке недужне људе. Коцка натера људе да живот ставе на последње место, док људи нису ни свесни да губе породицу, најбоље пријатеље и будућност. А живот им се претвара у лаж и издају.

Лазаревићева приповетка је доказ да колико год да је нечији живот трагичан – борба непрестано траје и шансе за срећан крај увек постоје. То је оно што је повезује са представом. Порука. То да људи никад не треба да одустану од живота, већ да после сваког пада устану још јачи. Јер нада умире последња. И што је најбитније, морају да буду свесни да се са животом не треба коцкати, јер он доноси лепе тренутке који су превише вредни да би се прокоцкали.

Дуња Милoвановић, ученица I/6, такође je своја размишљања поделила са нама:

Не могу да кажем да не разумем чари клађења; заиста видим како неизвесност и ишчекивање нечег вредног што добијаш само својим мишљењем, игром и претпоставком изазива радост. Али све те претпоставке и прорачунавања често бивају погрешна. А онда? Онда губиш све.
Са једне стране разлог свег тог клађења су за Пауна, Пиксија, Булета и Митра исти – усамљеност. ,,Енглези“ можда то раде из забаве и мислећи да ће само правити више пара или вртети исте паре у круг. Са друге стране Митар то ради на неки начин ,,традиционално“. Он је навикао на себе као на једног имућног човека који никада неће изгубити све. Ни Митар ни они не мисле да ће икада остати без ичега. И једни и други на самом крају узимају задње паре и коцкају их. У тим тренуцима они не маре за последице. Али када се деси тај судњи тренутак, Паун и Пикси сазнају да су заробљени између једне жене и то својим кривицама. Два кума, остају не само без пара већ један без другога. Митар, у тренутку када изгуби све, ипак има своју Марицу и ту долази до тог мимоилажења ова два дела, где Митар бива спасен, љубављу своје жене, а момци остају сами, чак и једни без других.
Схватите на крају како вас само љубав може спасити. Митар, какав год да је био, увек је волео своју породицу. На крају му се то исплатило, и ето, баш због тога је успео да крене испочетка, опет, поново.

4f4d9fa294e26f44f90908a15cafba41_lДраги ученици,

Ово је план за новембар.

  1. Лаза Лазаревић: ,,Први пут с оцем на јутрење“
  2. Читање и анализа домаћих задатака (теме из песме ,,Бановић Страхиња“ и ,,Први пут с оцем на јутрење“)
  3. Дијалекти српског језика
  4. Фонетика (са фонологијом и морфофонологијом). Гласови и фонеме. Гласовни систем српског језика.
  5. Фонетика. Подела гласова.
  6. А.П.Чехов: ,,Туга“
  7. Д. Киш: ,,Рани јади“ (од 21. новембра)
  8. Анализа домаћег задатка: ,,Колаж мог детињства“
  9. Фонетика. Фонолошки систем српског књижевног језика.
  10. Слог. Подела речи на слогове. Растављање речи на крају реда.

 

ivo_andric_i_milica_babicУ петак, 13. октобра смо посетили Андрићев музеј.
Знала сам да је познати нобеловац сматрао да је најлепше године живота провео са својом женом Милицом Бабић, и било ми је криво што нисам могла да прочитам његова писма упућена њој. Једино што сам могла да видим је то да су сва почињала са ,,Драга моја“…
Нећу лагати, одахнула сам када ми је речено да је Андрић понављао разред и када сам му видела оцене, јер тада сам схватила колико се рад и упорност исплати.
И љубоморна сам на све оне који су ушли у радну собу. Деловала је тако магично, све оне књиге, онај тажак сто, Андрићеве наочаре, соба је одисала инспирацијом. Старији човек из обезбеђања, коме нажалост нисам запамтила име, ми је рекао да се на тим полицама налазе књиге познатих писаца са посветом, што звучи веома примамљиво….
Осим изложених награда, захвалница и слика са свечаних банкета, налазила су се ту и писма Андрићевих пријатеља. По којима се може видети да велики писац није био само поштован и цењен, већ и вољен.
Оно што знамо о Андрићу је тужно занемарљва количина историјских чињеница, сматрам да треба више да се  посветимо овом наизглед мистериозном и тихом човеку који нам својим делима даје нову перспективу и важну поруку. Једна од мојих омиљених је:                                                              ,,Звјезданог неба и људског срца се никад човјек неће моћи нагледати.“
Јана Бабић I/1
Фасцинирало ме је то што је његов стан остао скоро непромењен још од када је Иво тамо живео. Ходали смо по истом паркету којим је пролазио и он, додиривали исте предмете, видели исти поглед са његовог прозора, и можда макар на секунд могли да осетимо његово присуство у свим тим малим стварима.
Највише ми се свидела Андрићева радна соба. Док сам стајала на вратима собе, могла сам да га видим како се поносно и успорено креће по свом приватном кутку. Видела сам како пазљиво разматра књиге у својој библиотеци, а затим као да му се бас тад нешто приказало пред очима, седа за свој радни сто где ствара магију.
Његов стан као да одише неком чудном позитивном енергијом која вас обузме. Драго ми је што смо имали прилику да својим очима видимо све то, јер нико не би могао да нам дочара оно што смо тамо осетили.
Мина Трпковић I/1